Serbian Holocaust

Mirjana Grujić, March 13, 2012, Belgrade

Interviewer: Jelisaveta Časar | Camera: Milan Džekulić | Editing: Jelisaveta Časar, Nemanja Krdžić | Transcript: Jelisaveta Časar | Webmastering: Dusan Gavrilović

Voices of Survivors


Transkript intervjua na srpskom jeziku


Ja sam rodjena (1937. u Vinkovcima) u mešovitom braku - otac Srbin, majka Jevrejka. Oni su bili venčani gradjanskim brakom. Vrlo lepo smo živeli. Sa nama je bila i moja baka po majci, Jevrejka. Do 1941. bilo je sve u redu. 

Čim se zaratilo, tatu su uhapsili kao velikosrbina, a da je bio velikosrbin ne bi oženio Jevrejku, ali tako su ustaše uradile i sve vidjenije Jevreje i Srbe su pohapsili. Tata je imao jednog prijatelja koji je bio dovoljno moćan da ga izbavi iz zatvora posle nekih trinaest dana. Dao mu je ausvajs za mamu, njega i mene. Kada je pitao baku, ona je rekla da bi i ona sa nama. Pošto je ujak bio oženjen Nemicom, ona bi bila kao neka garancija - kao, mešoviti brak sa Nemicom neće dirati, kao što su rekli. Medjutim, na žalost, i on je...

- Sećate li se kako se zvao taj tatin prijatelj? Je li on bio Srbin ili Hrvat?

Hrvat. Vlado Cvetković, advokat, pravnik. A evo da napravim sada jednu digresiju kada ste već pitali za ime. Na jednoj zabavi 1938-39, Cvetković se napio da nije mogao da stoji. Tata je sedeo za stolom i on mu pridje s ledja, tata uopšte nije video ko je, i opsuje mu majku srpsku. A tata je sa deset godina ostao bez majke, tako da nije mogao da shvati da mu neko može opsovati majku. Okrenuo se i udario ga je. Tata je bio jako snažan i ovaj se sručio dole. Posle toga godinama nisu govorili. Tada je spasio tati život, a 1945. tata je njemu spasio život. Taj Vlado Cvetković je  mnoge spašavao, ali se nije za to znalo - i Jevreje i Srbe. Tata je posvedočio kako je nas u tim prvim zverskim naletima ustaša spasao i da je čak dozvolio dvojici naših prijatelja da dodju i deo naših stvari da prenesu za Užičku Ježevicu gde smo mi otišli. Baka, tata i mama nisu imali praktično ni šta da obuku. Moja ujna je sve naše stvari sem bakine spavaće sobe spasila. Taman je došla da ih preveze onim štajer vagonom, kako su ga zvali, jer nije bilo drugih prevoznih sredstava.

- Kada to?

1941, tog dana kada smo mi otputovali. U našoj kući, pošto je bila znatno veća od ostalih, a malo po strani, ne u samom centru, bila je nemačka komanda sve do 1945. Tako da smo 1945,  kada smo se živi i zdravi vratili, samo morali da dezinfikujemo jer je bilo je puno stenica i ostale gamadi i uselili smo se nazad u našu kuću. 

- Tog dana kada vam je taj prijatelj rekao da bežite, vi ste se preko noći pokupili?

Za tri sata su mama i baka morale da se spakuju i onda smo hvatali prvi voz prema Beogradu gde smo za divno čudo došli za nekih jedanaestak sati. Medjutim, sa Beogradske železničke stanice bez velike muke niste mogli da odete u drugi voz. Medjutim i tu je tata imao prijatelja, šefa beogradske stanice. Otišli su na ranžirnu stanicu da tata zauzme kupe. Ovaj šef stanice je bio sa njim sve vreme. Tu je bilo na stotine ljudi. Voz dolazi na stanicu i jedna žena pada u nesvest. Vidite, ja se toga sećam. Mama me je držala u naručju i ja sam kriknula i počela da vrištim. Uplašila sam se. Nemački vojnik je mami na nemačkom rekao: "Znate, i ja imam takvu devojčicu. Prodjite sa detetom na peron". A mama kaže: "Tu sam sa starom majkom". "Nema problema", i on nas je izveo. Baka i ja smo kroz prozor ušle jer je narod toliko navalio.

- Što je bila tolika gužva?

Pa izbeglice. Na stotine ljudi je napustilo svoje kuće i stanove. Strašno je bilo. Eto, te slike, tog mnoštva, to sam prvi put doživela. Toliko ljudi. Posle svega, u životu sam vidjala i više ljudi na jednom mestu, ali to je za mene malu bilo strašno.

Dva i po dana smo putovali od Beograda do Užičke Požege. Posle dva i po dana došli smo u Požegu i  Nemci odmah ausvajse. Nismo imali prevoz. Morali smo da sačekamo. Opet sreća - pošto je tata poznavao hotelijera, dobili smo sobu da prenoćimo. U toku jutra tata se snašao za prevoz i volujskim kolima smo prešli četrnaest kilometara i došli u Ježevicu. 

To je raštrkano selo. Tu kuća, pa na drugom brdu kuća. Tu je bilo strašno mnogo tih frakcija, vojski. Nemaca non-stop. Partizani su bili samo 1941. pred Užičku republiku, pa su na putu za Užice tuda prolazili. Inače je bilo ljotićevaca, četnika, nedićevaca, ne znam kojih sve frakcija. Uglavnom, mi nismo bili u centru sela i to nas je dobrim delom spasavalo. Svi  seljaci su znali za baku, mamu i mene sa smo Jevrejke. Niko nas odao nije.

- Znali su iako je mama imala dokumenta na srpsko ime?

Da. Bilo je i to da tata kao vojni obveznik, kao i njegov zet, moj teča, pa tečin brat, bilo ih je možda desetak muškaraca kada je Jugoslovenska kraljevska vojska kapitulirala, nisu hteli da odu ni u četnike ni u parizane jer se nije znalo ni šta su jedni ni šta su drugi. Tako su noću iskopali, kopali zemunicu. Bila je poduprta gredama i stavili su neke daske da se zemlja ne bi odronjavala. Bila je dva metra i nešto u dubini zemlje. Kada su javili lozinku... Znate, nije bilo telefona nego se zovu sa brda na brdo: "Ej, možeš li doći, strašno me glava boli! Imaš li neki prašak?". E, to je bila lozinka za beži, sklanjajte se.

Na poljima ste mogli videti samo žene. Skrivali su se samo muškarci, jer svima je trebalo boraca. Skrivali su se da ih ne pokupe u bilo koju frakciju, u četnike ili partizane. Niko od tih rodoljuba nije hteo da ide u te raznorazne vojske. Svi su se odazvali kada je bila velika mobilizacija 1941. Petnaestak dana je bilo da nije ispaljen ni metak i mi smo kapitulirali. 

Sećam se vrlo dobro kada smo odlazili u tu zemunicu. Snopovi šaše bili su nabacani okolo da bi ulaz bio zaštićen. Čuli smo koliko puta i Nemce da su prošli i ove druge. Šta su sve bili, ko bi znao. Ja sam onda imala oko četiri godine i sve do završetka rata 1945. mi smo osam do deset sati provodili u toj zemunici. Zima, leto, nije bitno. Strašno je bilo. Vlaga, memla. U ono vreme sam mala bila i izgledalo mi je kao kada su mi pričali bajke, pa ona grozna baba veštica u "Ivici i Marici". E, to mi je bilo kao da me je neko živu zakopao. Ja sam to mami i rekla, ali mama je rekla:"Dete, moramo tako. Kad porasteš, znaćeš". Mislim da je mojoj majci i baki trebalo dati orden kako su sa mnom izdržale. Ipak, dete od tri i po i četiri godine, pa pet i dalje nije bilo za zemunicu, ali morali smo se skrivati.

- U toj zemunici se i tata skrivao?

I tata i baka i drugi ljudi.

- Vi ste se krili samo od vojski, od seljana...

Ne, Bože sačuvaj. Seljani su nas štitili i te kako. Recimo, jedan detalj: prolazimo kroz nečiji šljivik ili jabučar. Tata, pošto je tu rodjen, sve ove ljude, bar starije, je poznavao. Uzme da obere jabuku ili šljivu, a mama: "Nemoj, molim te!". Tata: "Šta ti je, pa ovde je to običaj kad prolaziš. Možeš da tražiš vode pa će ti i kafu skuvati. Nemoj uopšte tako da razmišljaš".

- Vi ste bili u čijoj kući?

Tetkinog devera koji je rekao mojim roditeljima da nema problema da ostanemo i deset godina, da slobodno ostanemo i koristimo kuću. Tetka je...Dvojica braće živeli su zajedno u zadruzi, a onda su se za vreme rata podelili i ta kuća u kojoj smo mi bili je pripala tečinom bratu. Čovek nam nikada reč nije rekao. Tako smo mi proveli rat.

- Kako se zvao teča?

Vojimir Pantović. Jedan sin od osam godina mu je 1942. umro od epidemije dijareje, a drugi je ostao. Tako su on i tetka bili u toj kući, a to je samo plot delio. Svuda smo mogli komotno da idemo po selu, dok nije bilo racije. A racija je bila maltene svakodnevno. Upadali su u selo, kokošarili, tražili da jedu, uzimali su ljudima namirnice.

- Uglavnom četnici?

Ma kakvi! Svi! A 1945. po oslobodjenju smo po drugi put videli partizane. Toga se dobro sećam - tražili su veliki kotao i projino brašno da se skuva kačamak. Pošto su tetka i njena jetrva davale i četnicima, dale su i partizanima. I brašno, i mast, i kajmak i sir da začine. "Nemojte mnogo jer smo izgladneli". To sam čula od jednog, verovatno je bio komesar ili nešto, jer je imao kožnu jaknu i imao je preko ramena jednu kožnu torbu koja je meni onda izgledala predivno. Imao je i čizme, baš je bio...Medjutim, vojska je bila jad i beda. Bilo je i takvih koji su krpama obmotali noge. Eto, i toga se momenta sećam.

Moja mama i baka imale su veliku rodbinu. Deda po majci imao je devetoro dece. Baka je bila najmladja. To je bila ogromna porodica sa masom daljih rodjaka i prijatelja. Na žalost, 1941. smo ih ostavili, a 1945. nije ih više bilo. Moj ujak je streljan 12. februara 1944. godine. 

Sada opet mala digresija, šta mogu. Kao student išla sam iz Beograda za Vinkovce sa nekim društvom sa fakulteta koji su ušli kod svojih. Nailazi jedna gospodja u dubokoj crnini, žuto ispijeno lice, strašno. Vidim da se jedva drži. Ja kažem, glupo mi je bilo i neprijatno da joj kažem drugarice, majka bi mogla da mi bude, a gospodjo se nije smelo. Onda sam samo rekla: "Izvolite", a ona kaže: "Sine, ja daleko putujem, a i vi mladi ste umorni". Rekoh: "I da putujem dalje, svejedno, ali idem samo do Vinkovaca. Ja sam mlada i mogu izdržati. Izvolite". "Kako si rekla, do Vinkovaca?". "Da". "Ja sam imala u logoru jako dobre prijatelje Vinkovčane". "Recite mi po prezimenu, jer ja po prezimenu sve vinkovačke Jevreje znam". Kaže: "Lola Kon". "Kako da ga ne znam. Žena mu je ostala živa. Ona je polu-Nemica, polu-Jevrejka, ali nisu znali da je polu-Jevrejka. I dan-danas se druži sa mojim roditeljima". I kaže: "Rudika Rajner", i ja sam tad krenula u plač. "To je moj ujak". Kaže: "Dete, ja sam kazala i jednom i drugom, pošto sam znala da ćemo mi biti za odstrel toga dana,da bežimo. Nisu hteli ni jedan ni drugi pošto su imali žene Nemice". To je rekla mom ujaku i njegovom prijatelju Loli Konu koji su zajedno bili uhapšeni. 1943. mi je ujak uhapšen. Do 1943. ujna je mogla da ga spašava, posle nije bilo pomoći. Ujna je bila osam meseci u drugom stanju i jedan ustaški vojnik ju je udario nogom u stomak i ubio dete u njoj. Više nikada nije mogla imati dece.

- Ona je bila kod kuće?

Kod kuće. Ustaše i Nemci su došli da uhapse ujaka, da ga vode.

- Gde su ga odveli?

Odveli su ga prvo u zatvor u Vinkovcima i tu je bio neka četiri dana. To je bio kao sabirni centar dok ne nadju dovoljan broj za turu prema Jasenovcu. Sedamdeset i osmoro je mojoj majci ubijeno što u logoru Stara Gradiška, što u Jasenovcu. Jedino je brat od strica bio u Buhenvaldu. Ni sam nije znao kako je došao u Buhenvald. On je 1942. uhapšen. Preživeo je holokaust i doživeo da bude član Titove partije. Kada je bio Informbiro, u jednom momentu kada su imali partijski sastanak, čika je samo pitao: "Molim vas, neka mi neko objasni - do danas je Staljin bio otac i majka Rusije, šta se to desilo da se mi sada odričemo svega?".

Te iste večeri su ga uhapsili i odveli na Goli otok. Ali, budući da je preživeo Buhenvald, da je bio težak čiraš, on je naGolom otoku završio. Zvao se Oto Rajner. On je ostavio porodicu u Novom Sadu, ali je njegova žena u medjuvremenu promenila ime i sebi i deci i otišla iz Novog Sada. Mama je pokušavala da ih pronadje, ali nikada više nismo mogli da stupimo u kontakt. Promenila je ime i prezime i gotovo. Bojala se da je neko ne bi odao.

- Pa, nije joj bilo lako.

Ma kakvi lako sa dvoje male dece. Čuli smo da je dobila i otkaz. Trebalo je izdržavati decu. Jedno dete je tada 1948. moglo da ima oko osam godina, a devojčica je bila mladja.

- Sigurno su ih i prijatelji izbegavali.

Ko zna šta je bilo, uglavnom odmah čim smo čuli da je odveden na Goli otok, tata i mama su je tražili preko opštine i najviše preko prijatelja. Svi su samo rekli da je jednog dana samo nestala. Bila je poreklom Francuskinja. Zvala se Ivon, Ivon Rajner. Malu su zvali Bubika, a mali je bio Joška. I ja sam pokušavala da ih nadjem i preko prijatelja i poznanika. Išla sam  i u opštinu u Novom Sadu. To je bilo znatno kasnije, kada je IB već bio skrajnut. 
A inače, sem rodjenog ujaka, mama je, kažem, imala veliku familiju. Četiri tetke sa porodicama su bile u Vinkovcima, dve su bile u Osijeku sa porodicama. Pošto su to sve bili veletrgovci i veleposednici, bilo ih je po maltene celoj Hrvatskoj i delimično u Sremu.

- To je po maminoj familiji?

Po maminoj. Prezivali su se uglavnom Rajner. Mamine tetke su se poudavale pa su bile Flajš, Flajšaher, Šen. Evo, ovaj Egon Savin, režiser, mi je isto rodjak. Njegova baka i moja mama su bile jedna od brata, a jedna od sestre deca. Posle rata, Egonov otac Makso Savin koji je bio operski pevač oženjen Dalmatinkom, doveo je suprugu u Vinkovce da ona vidi gde je on rodjen i gde su mu roditelji poslednji put bili pre nego što su odvedeni u Jasenovac. U Jasenovcu su ih razdvojili. Malo čudno - nju su odveli za Gradišku, a on je ostao u Jasenovcu. Majku Maksa Savina, Egonovu baku. Naravno, oboje su ubijenu. Makso je slučajno ostao živ . Maksov brat koji se isto zvao Egon  i po kome je režiser Egon dobio ime, pobegao je u SAD i nikada se iz Amerike nije vratio. Makso je otišao u Sarajevo i tamo je živeo. Jedno vreme je bio u Izraelu. Makso se i penzionisao u Sarajevu, a kada se Egon pročuo kao režiser prešli su za Beograd. U Beogradu je i umro. Nedavno mu je umrla i supruga, tako da su sada ostali samo njih dvojica (sinova) sa porodicama.

- Rekli ste da je preko sedamdeset...

Tačno sedamdest osam najbližih je stradalo, a sto osamdeset dvoje što prijatelja, što poznanika i dalje rodbine. Moja mama je to kada je sa bakom razgovarala o ovome i onome... i znate kako, naročito 1948, '49. i '50. su se Jevreji skupljali iz raznih krajeva, dolazili u Vinkovce, Osijek. Onda su mama i tata isto kontaktirali sa tim ljudima, pa sa Kadelburgom i njegovom porodicom koji su Vinkovčani, pa Grinovi, pa Šlezingerovi. Na žalost, samo je jedna ostala živa od Šlezingerovih kojih je bilo preko dvadeset. Imali su četvoro dece, tri sina i ćerku. Bili su veletrgovci. Veoma su naivno postupili jer su mislili da će moći da potkupe ustaše. Medjutim, već su ih pri kraju 1941. pokupili. U stvari, decu koja su već bila odrasli ljudi su tada pokupili, a njega i suprugu su pokupili odmah na početku kada su i moga oca zatvorili.

- Koliko je otprilike bilo Jevreja u Vinkovcu?

Oko tri hiljade. Vinkovac je pre rata imao oko dvadeset pet hiljada stanovnika, sada ima oko sedamdeset pet hiljada. Medjutim, Jevreja je 1945. bila šačica. Nekih dvadesetak. Od tri hiljade dvadesetak.

- Toliko ih je samo ostalo u životu?

Evo, Kadelburgovi su ostali, Grin, koji je bio oficir, u zarobljeništvu je proveo rat. Posle zarobljeništva se oženio. Ima ćerku Josipu koja sa suprugom i dvoje muške dece živi u Vinkovcima, ali je ona prešla na katoličku veru zbog supruga i dece, tako da sada u Vinkovcima nijednog jedinog Jevrejina više nema. Kadelburgovi su otišli u Beograd. A mamina familija koja je živela u Osijeku, Vinkovcima, njene tetke, braća i sestre od tetaka, njihova deca, to je sve pobijeno što u Jasenovcu što u Staroj Gradiški. Rekla sam da je mamin brat od strica bio u Buhenvaldu.

- Znači da je za mamu bio potpuni šok kada se vratila.

Jezivo. Ali, pošto je jedan tatin prijatelj bio ladjar, dolazio je do Sremske Mitrovice, pa je iz Mitrovice vozom dolazio za Vinkovce, u stvari pre Vinkovaca je sišao. Imao je ausvajs, ali se nikada nije znalo šta i kako. On nam je donosio vesti. Mama je dobila pismo od ujne da je ujak streljan. Možete misliti kako joj je bilo i kako je to preživljavala jer je krila od bake što je duže mogla. Tek 1945, 20. aprila mi smo mogli da napustimo Užičku Ježevicu i da se vratimo za Vinkovce.

Tata je bio jako dalekovid i posle, kada sam ja maturirala, rekao je: "Prodajmo kuću u Vinkovcima, kupićemo nešto u Beogradu. Mirjana ide na studije", a imam sestru deset godina mladju, "taman će Biljana poći u prvi razred. Da decu obezbedimo, jer ovo čudo od slobode ne znam koliko će trajati". Naravno, mama je pristala. Opet smo baku pitali hoće li sa nama. Tada je već bila potpuno paralizovana. Nije mogla da hoda, ali to nije bilo bitno, mi smo nju poveli za Beograd. 1956. godine je umrla i sahranjena je ovde na Jevrejskom groblju.

- Kako je bakino ime?

Zelma, odnosno Selma Rajner, ali je u Vinkovcima bilo krivo napisano kao Zelma i na grobu joj piše Zelma. A ja opet u njenoj krštenici imam Selma, jer to je na nemačkom bilo,pa se S čita kao Z. Ovi u Vinkovačkoj opštini verovatno nisu znali i napisali su Zelma i dovidjenja. Ona je rodjena Birman, iz Opatovaca. To je selo koje je blizu Slavonske Požege. Njeni su isto bili veletrgovci i veleposednici. I oni, cela porodica je stradala. Imala je moja mama sestru od strica, prezime je Cilcer. Cela porodica...Nju su zvali Ceca i ja je znam kao teta Cecu. Eto, i moja kuma koja mi je pomogla da napravim spisak stradalih za Jevrejsku opštinu u Beogradu nije mogla da se seti njenog pravog imena. Tako sam, eto, mnogima stavila samo prezime i broj članova porodice, toliko koliko sam znala i onda sam uz pomoć kume...Na žalost, ona je već godinu dana mrtva i nemam više koga da pitam. Ono što sam se setila ja sam nabrojala. 

Slušala sam priče preživelih. Strašno je bilo - od izgladjivanja i smrzavanja do ponekog srećnog spasavanja. Ova gospodja koja je meni u vozu pričala da je poznavala mog pokojnog ujaka i njegovog prijatelja Lolu Kona, ispričala mi je da je ona  pobegla. Iako je bio 12. februar, kroz tu šumu koju su krčili uspela je da pobegne i prepliva ledenu Savu i ode na drugu obalu. Imala je vanrednu sreću da jedan seljak i seljanka koji nisu bili simpatizeri ustaša prodju tuda. Vozili su seno iz svoje pustare, kako su oni to nazivali, to je neko poljsko imanje, i kada su videli mokru ženu, izbezumljenu, kostur, ubacili su je u kola. On je skinuo svoj gunj i ogrnuo je, a žena je skinula svoje debele čarape, navukla joj ih i tako su došli do kuće. Odmah su doneli vruću vodu da je okupaju. Onda su je nahranili, ali su znali da ne sme da jede mnogo pošto je bila živi leš. Njeni majka i suprug su bili na Visu i sa Visa su 1945. došli u Beograd. Suprug je imao neke probleme sa grlom i operisali su ga, ali su mu onu cevčicu, kanilu, stavili dečju. Nije da nisu imali, nego samo nebriga tog medicinskog osoblja i čovek se ugušio. I eto što je sudbina - izmedju groba moje bake i njegovog postoji samo jedan grob, tako da ih je na neki način sudbila spojila. Prst sudbine se još jednom ukrstio da ja nju u vozu upoznam, a da njen suprug leži maltene pored moje bake.